Сажетак
У раду је предочено писање савремене српске историографије о историјској улози Лајоша Кошута током револуције 1848–1849. године, његова политика према мањинским народима у Угарској и планови о сарадњи подунавских народа које је развио током периода емиграције. Кошут, један од најистакнутијих револуционара у Мађарској, борио се за независну Угарску вјерујући у надмоћност и привилегованост мађарског народа и језика и оштро се супротстављајући покушајима националне еманципације мањинских народа у Угарској. Након слома револуције и одласка у емиграцију увидио је грешке своје претходно вођене политике и покушао да усмјери Мађаре ка сарадњи са подунавским народима. До краја живота остао је у емиграцији, одлучан да неће бити хабзбуршки поданик и вјеран идеји независне Угарске.