ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК ПРЕМА СЈЕЋАЊИМА АЛБИНА ХУГЕ КУЧБАХА

Сажетак

Устанак који је 1875. године избио у Херцеговини наговијестио је могућност коначног рјешења Источног питања и пажњу европске јавности усмјерио је на то подручје. Добровољци, углавном са подручја Аустроугарске Монархије, али и других европских држава почели су да пристижу на устаничку територију. Млади Нијемац Албин Хуго Кучбах већ током љета исте године стигао је прво у Црну Гору, а потом и у Херцеговину. Придруживши се устаничком покрету лично је учествовао у ратним операцијама устаника. У својим позним годинама написао је мемоаре у којима се, између осталог, присјетио и својих устаничких година. Кучбахова сјећања послужила су нам као главни историјски извор при писању овог рада. Наиме, током двогодишњег ратовања он је прошао развојни пут од добровољца, устаника, па све до команданта чете. Управо због тога значај Кучбахових сјећања је вишеструк. Користећи се Кучбаховим мемоарима успјели смо да додатно расвијетлимо процес слања добровољаца на устаничко подручје. Од великог значаја било је и лично свједочанство Кучбаха о активностима одбора дуж далматинске обале који су помагали устанак. Борећи се као устаник на ширем подручју око градова Требиња и Билеће оставио је упечатљиве описе тих сукоба. Могли смо запазити и његова лична промишљања о ефикаснијим, стратешким начинима ратовања, које је и сам примјењивао. Његове перцепције о устаницима и устаничним вођама важан су сегмент мемоара. Без задршке он је износио своје импресије о Мирославу Хубмајеру, Пеки Павловићу, па и самом устаничком вођи Мићи Љубибратићу. Међутим, мишљења смо да је приврженост Црној Гори и књазу Николи, која се јасно осликава на страницама Кучбахових мемоара, донекле и обликовала његове ставове. Запазили смо такође да су Кучбахови контакти са локалним становништвом били су прилично лимитирани. И поред свих ограничења, Кучбахова сјећања су важан извор за сагледавање Херцеговачког устанка, тим више, што је аутор био и активни учесник догађаја о којима пише.