Српски историјски часопис

‘ТОМЕ НИКАДА НИСМО ТЕЖИЛИ’: АУСТРОУГАРСКА ДИПЛОМАТИЈА И ОКУПАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1875–1878)

Душан Фундић — 2025-08-03

У раду је истражена спољна политика Аустроугарске према питању окупације Босне и Херцеговине (1875–1878). У његовом средишту је делатност грофа Ђуле Андрашија, министра спољ них послова Аустроугарске (1871–1879). Посебно је истакнут значај вишеструких интереса унутар Двојне монархије, као и чињенице да је Велика источна криза била први озбиљни изазов за државу преу ређену Нагодбом из 1867. године и начин доношења одлука. Посебно је истакнуто да је неопходно указати да је Андраши успео да добије подршку цара и краља Франца Јозефа за његове замисли приликом преузимања управе над Босном и Херцеговином и да одложи њихо ву примену док није дошао до закључка да су се стекли сви услови за делање, нарочито током априла и маја 1878.

СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ У ВРЕМЕНУ ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ

Нино Делић — 2025-08-03

Велике силе и балканске земље су у 19. веку наступа ле у улози браниоца интереса хришћана у Османском царству те је њихова раширеност у појединим областима била од прворазредног значаја за пројекцију политичког утицаја. Бројност хришћана у ос манској Босни и Херцеговини, православних и католика, коришћена је као аргумент о оправданости захтева за унутрашњим реформа ма и промени међународно-правног статуса ове области. Османска власт је на притиске реаговала све чешћим објављивањем подата ка о становништву који су исказивали јасну муслиманску већину. Ди пломате из западне Европе су сумњале у тачност таквих објава. Оправданост сумњи потврђена је на првом попису спроведеном од стране аустроугарске управе 1879. године.

ПРЕДУСТАНИЧКО ВРЕЊЕ У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ – АФЕРЕ СА БАЊОЛУЧКИМ И ГРАДИШКИМ ТРГОВЦИМА

Боривоје Милошевић — 2025-08-03

Афере са бањолучким и градишким трговцима представљају малу, али веома занимљиву епизоду у историји српског националног покрета у Босанском пашалуку уочи Велике источне кризе. Феудални притисак којем је сељаштво било изложено уочи избијања устанка 1875. године постао је несношљив, а потчињено становништво било је изложено суровој експлоатацији и самовољи локалних ага и бегова. Поједини српски трговци из Бање Луке и Бербира (Градишке) су у раздобљу од 1871. до 1874. године у више прилика прелазили ријеку Саву и склањајући се на простор Аустроугарске монархије настојали да европске силе заинтересују за положај хришћанског становништва у пашалуку. Поменуте догађаје треба посматрати у контексту свеукупних друштвено-политичких прилика у Босанском пашалуку и веза које су српски трговци, као важан дио националне елите, успоставили са органима Кнежевине Србије током припрема планова за национално ослобођење и ује дињење. Пребјегавање српских трговаца није било само политичке природе, већ је за циљ имало и обезбјеђивање њихових личних економских интереса.

БЕОГРАДСКО ЈАВНО МЊЕЊЕ И УСТАНАК У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1875/76. ГОДИНЕ

Радомир Поповић — 2025-08-03

У раду је анализом страначке штампе и коришћењем других извора, приказан друштвени и политички амбијент у Београду, те утицај гласила на јавно мњење престонице и Србије од почетка устанка у Босни и Херцеговини у лето 1875. године до објаве рата Србије Османском царству 1876. године. Поред штампе идентификовани су и други чиниоци који су утицали на јавност престонице: јавне одлуке владе, одлуке општинске власти и масовне мани фестације подршке угроженом народу у Босни и Херцеговини. Акценат у раду је стављен на активности грађанских удружења у Београду („Женског друштва“, Црвеног крста и ђачког удружења „Побратимство“) на прикупљању и дистрибуцији помоћи устаницима и избеглицама из Босне и Херцеговине.

ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ – ДОБРОВОЉАЧКЕ ЧЕТЕ ИЗ СРБИЈЕ У УСТАНКУ У БОСАНСКОМ ВИЛАЈЕТУ 1875. ГОДИНЕ

Александар Савић — 2025-08-03

Рад се бави анализом активног учешћа Кнежевине Србије у устанку српског народа у Босанском вилајету 1875. године. Акценат је стављен на организовање и пребацивање добровољачких чета преко српске границе, с циљем да се одржи и разбукта устанак у Босанској Крајини и прошири западно и јужно од граница Србије. Пажња је посвећена организованом прикупљању добровољаца и формирању чета, улози српских цивилних и војних власти у том подухвату, начинима и путевима пребацивања чета преко границе, као и њиховим борбеним дејствима против нерегуларних и регуларних турских трупа у Новопазарском санџаку и Босанској Посавини. Посебно је истакнута улога пуковника Ранка Алимпића у организацији и надзору над добровољцима. Истраживање указује на сложени однос између унутрашњег родољубивог набоја у Србији, реалполитичких ограничења и међународног притиска. Рад је заснован на необјављеним и објављеним изворима домаће и стране провенијенције, те на релевантној литератури.

ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА У ПАРЛАМЕНТАРНИМ ДЕБАТАМА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ (1875–1878)

Ања Николић — 2025-08-03

Овај рад представља осврт на Велику источну кризу кроз поједине дебате у оба дома британског парламента. Посебна пажња посвећена је Босни и Херцеговини, као и односу према хришћанском становништву. Велика источна криза покренула је ново доба, еру новог империјализма и у таквом контексту било је потребно осврнути се на ставове политичке и управљачке елите империје каква је била Велика Британија.

ЏЕЈМС КРИГ. ТУРКОФИЛ НА БАЛКАНУ 1875. ГОДИНЕ

Радован Субић — 2025-08-03

Џејмс Криг (1836–1910) аутор је једног од путописа који су у првој години Велике источне кризе читаоце у Великој Британији требало да упознају са устанком захваћеним османским провинцијама. На размеђу хришћанског и исламског свијета. Путовање кроз Угарску, Славонију, Србију, Босну, Херцеговину, Далмацију и Црну Гору, на сјевер Албаније, у љето 1875 примјер је дјела које у подјели путописне литературе на балканофилске и туркофилске спада у ове потоње. Пошто је аутор био официр и учесник Кримског рата његова русофобија, присутна практично у свим британским путописима, је нарочито изражена. Путопис карактерише ауторов непријатељски однос према свим противницима османске власти, глорификовање османске администрације, оправдавање лошег муслиманског поступања према хришћанима, оспоравање критичког приступа Османском царству као и пројектовање ирске политичке парадигме на балканске прилике. Циљ рада је да кроз навођење пропуста, тенденциозних коментара и ауторових грешака укаже колико је Криг необјективан а његова књига неадекватан историјски извор.

ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК ПРЕМА СЈЕЋАЊИМА АЛБИНА ХУГЕ КУЧБАХА

Стојанка Лужија — 2025-08-03

Устанак који је 1875. године избио у Херцеговини наговијестио је могућност коначног рјешења Источног питања и пажњу европске јавности усмјерио је на то подручје. Добровољци, углавном са подручја Аустроугарске Монархије, али и других европских држава почели су да пристижу на устаничку територију. Млади Нијемац Албин Хуго Кучбах већ током љета исте године стигао је прво у Црну Гору, а потом и у Херцеговину. Придруживши се устаничком покрету лично је учествовао у ратним операцијама устаника. У својим позним годинама написао је мемоаре у којима се, између осталог, присјетио и својих устаничких година. Кучбахова сјећања послужила су нам као главни историјски извор при писању овог рада. Наиме, током двогодишњег ратовања он је прошао развојни пут од добровољца, устаника, па све до команданта чете. Управо због тога значај Кучбахових сјећања је вишеструк. Користећи се Кучбаховим мемоарима успјели смо да додатно расвијетлимо процес слања добровољаца на устаничко подручје. Од великог значаја било је и лично свједочанство Кучбаха о активностима одбора дуж далматинске обале који су помагали устанак. Борећи се као устаник на ширем подручју око градова Требиња и Билеће оставио је упечатљиве описе тих сукоба. Могли смо запазити и његова лична промишљања о ефикаснијим, стратешким начинима ратовања, које је и сам примјењивао. Његове перцепције о устаницима и устаничним вођама важан су сегмент мемоара. Без задршке он је износио своје импресије о Мирославу Хубмајеру, Пеки Павловићу, па и самом устаничком вођи Мићи Љубибратићу. Међутим, мишљења смо да је приврженост Црној Гори и књазу Николи, која се јасно осликава на страницама Кучбахових мемоара, донекле и обликовала његове ставове. Запазили смо такође да су Кучбахови контакти са локалним становништвом били су прилично лимитирани. И поред свих ограничења, Кучбахова сјећања су важан извор за сагледавање Херцеговачког устанка, тим више, што је аутор био и активни учесник догађаја о којима пише.

УЧЕСНИЦИ СРПСКОГ УСТАНКА У БОСНИ 1875–1878. ГОДИНЕ ИЗ ПАРОХИЈA ПРЕКАЈА И ПРЕОДАЦ

Бошко Бранковић — 2025-08-03

Аутор у тексту на основу архивске грађе, која се чува у Архиву Српске православне цркве у Београду, више објављених мемоара и сјећања, попут животописа Пере Креце, писама Артура Еванса и дјела насталих на основу туђих сјећања, која су написали Милан Карановић и Владимир Красић, доноси попис имена учесника српског устанка у Босни 1875–1878. године из села која су била у саставу парохија Прекаја и Преодац. Списак је у највећем обиму сачињен на основу заклетви које су потписивала два свједока, који су потврђивали да је подносилац молбе био учесник устанка 1875 1878. године. Потписане заклетве свједока биле су саставни дио документације у захтјеву за признавање статуса ратног добровољца након доношења одлуке Интерминистеријалног комитета при Министарству за социјалну политику Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 4. октобра 1922. године, да се учесницима устанка 1875 1878. године призна добровољачки статус на основу два свједока. Објављени списак не може се сматрати коначним, али у недостатку извора, за сада је једини и могуће га је кориговати на основу будућих налаза истраживања.

ИЗБЈЕГЛИЦЕ СА ПРОСТОРА ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ ТОКОМ УСТАНКА (1875–1878)

Лазар Радан — 2025-08-03

Миграције становништва са простора Херцеговине, нарочито захваљујући њеној оштрој клими и географским условима, ратним сукобима и болестима биле су честа појава. Уколико се на овакве услове дода и немирни дух, који је херцеговачки народ вијековима подизао на устанке са великим посљедицама, јасно је да су пресељавања, односно миграциона кретања становништва била честа појава. Међутим, миграциони процеси до дан данас чине једну крајње озбиљну цјелину у историографији која није нарочито истражена. С тим у вези, ако се изузму подаци који се тичу пописа становништва, како османских, тако и аустријских, миграциони процеси и избјегличка кретања током устанка у Источној Херцеговини 1875–1878, готово да нису ни обрађени, или су пак само поменути. Ту најчешће сусрећемо само податак колико се избјеглица упутило на сусједне територије, без дубље анализе и информација са терена. Због тога је основни циљ нашег рада да се ти процеси обраде детаљније, сходно могућностима и доступности података. Рад је настао на основу релевантних историјских извора, литературе и периодике, а на основу поштовања свих научно-методолошких принципа.

МИХАИЛО ВОЈВОДИЋ (1938–2025)

Радован Субић — 2025-08-03

In memoriam